NEDELJA KAD PESNIKOM ON JE POSTAO
U iznajmljenom, prašnjavom stanu,
u zamračenoj sobi budio sam se samotan.
Odluku sam doneo, majci i ocu da se ne vraćam,
braću i sestre da ne pozivam,
od očiju drugova da se sklonim
i da pustim da me život troši.
U gradu svog rođenja sam se nastanio.
Srastao sa navikama
zaostao sam i zakasnio u svemu.
Ono što sam propustio
već se odbacivalo i zaboravilo.
Zbog prepuštanja svetlima iznad horizonta
moja nemoć je rasla.
Proleća se tog u visinama i nizinama
proročanstvo ostvarivalo.
I baš te prizore, od kojih sam se sklanjao
i od njih odvraćao pogled, ja sam zavoleo:
duge senke ljudi u Prvomajskoj ulici
pored gomilica povrća na zemlji
u jutarnjoj izmaglici na kraju zime
iz koje će sa suncem izaći pravednik;
svoju senku u pustim popodnevima
na daščanim ogradama i zidovima kuća sam lovio.
Vid mi se izoštrio, a snaga smanjila.
Lutajući pustim ulicama Gornjeg grada
osećao sam svoje telo tanano, toplo i nevino,
radost za koju nisam znao odakle dolazi.
Želeo sam da iz budućnosti čeznem
za tadašnjim sobom, da oplakujem sebe
i prošlost u njoj.
I ja sam se tada zaklinjao:
da ću za ozarenje i svetlost misli –
što tek u predsmrtnom trenu dolaze –
svaki dan se otvarati,
za zborenje sa jastuka
o istini života na zemlji.
Te da će mi možda to:
uvid mrtvoga u svet živih,
gde još ništa nije gotovo,
od poezije biti garantovano.
Kada bih se uveče iz šetnje vratio
i seo za sto, svesku na kvadratiće,
ni đaka više, ni studenta vrednog,
sa crtežom devojčice na koricama,
drhtavim rukama otvorio,
nisam mogao da odlučim šta od zapisanog
vredi jedan stih, šta strofa,
nedelje te, da li nedelja beše
kad sam započeo pisanje ove pesme.
POEZIJA BEZ PESNIŠTVA
Bludeh svih ovih godina
u kojima te ne čitah, dragi Miloše.
Sad kada sam stariji od tebe, oklevam,
na granici sveta i pesme zastao, ogrubeo,
tu mi se ostaje, ne ide mi se odatle.
Kum si mi i brat,
svojom čistom željom
pronašao sam tvoj svetli oreol
koji si ti viđao oko glava mnogih ljudi.
Cvetaš u mojoj žudnji za svetlostima.
Pisao si me i nagovestio.
Nastavio sam se u tebi.
‘Rob si, ali si mi drag’,
i sada mislim da je taj stih
bio meni namenjen,
ali takođe da ide iznad,
ili pored mojih intuicija.
Kako je jaka naša vera u poeziju:
uvuče svet u nas i sagori ga
bez plamena beli pepeo ostavljajući
kao morava bez filtera
kupljena na početku NATO kampanje
na Zelenom vencu u belom i glatkom boksu
od dvadeset pet paklica,
kako se nekad u rat nosilo.
Seli bismo na prag,
u sunčanom nedeljnom popodnevu
naslonjeni na dovratak i pušili.
Preko tvog levog ramena gledao bih
labudove u niskom letu nad Dunavom
i kupače na Lidu.
Ti bi preko mog ramena,
dok ti lahor miluje sada već dugu i sedu
mandarinsku bradu i bele obrve,
gledao novi kineski most
što Banat privede Zemunu.
Izgovorio bi novi zen:
Mostovi spajaju, ali i razdvajaju ljude.
Prasnuli bismo u smeh.
Posle bi ti se prispavalo
i ja bih te uhvatio ispod ramena
i preneo do kreveta.
Uvek sam pokušavao da te zamislim
kako izvodiš upor na rukama,
i kao Rembo, na Verlenovim crtežima,
pijan plešeš sa nožem iznad glave,
na nekom trgu u Trstu, Goca mi je pričala,
čiju ljubav ne sporim,
ali ipak sam te ja voleo s druge strane.
Ti me ohrabruješ da tražim arhaično, TO.
Tako ga sad zovem, dok čitam Obično jutro
koje me nagoni na udah, ali i na uzdah,
čija vedrina natkriljuje našu nemoć u porazu.
Hoću i ja da ostanem: zaboravljen
letom jata golubova u bistri dan.
I pristajem da netaknuti svet
ostane s one strane, a mi da budemo,
ako moramo, u jeziku, ali da ostanu dve strane.
U novoj nevinosti i sa novom granicom.
Jutros u dvorištu kuće prijatelja u Brđanima,
dok sam izvodio vrkasane, zabeleše se stomaci ptica
nad kukuruzištem u zaokretu levo i gore.
Radovao sam se i strahovao
od približavanja novog auto-puta
koji će podeliti Srbiju
na poeziju i na svet.
DRUGA PESMA
Pesme mi služe da pored njih,
zbog nestašice belina za pisanje,
papirusa, čistog uma,
tabule rase - pišem.
U palimpsestu zaboravljen,
u arhaizmu kojeg se sećam, osećam,
zagrljen, srastao s istorizmom,
u jevanđelju na slovenskom, zagreban.
Prisutan u ovovremenom.
Označen, između sila, koje mi povijaju um,
oporeziv i slab, od pesnika izdan,
ja koje se samoeksponira.
Iz knjige Pesme iz limba, KCNS, 2019. (Nagrada Branko Mijlković i Biljana Jovanović)
Naslovna slika, privatna arhiva autora.
